| home | o nama | istorija KPJ-SKJ | Josip Broz Tito | literatura | arhiva | prilozi | linkovi |

     

 

TITO je voleo Jovanku, u to sam sasvim uveren. A kazaću vam: kada sam godinu pred njegov poslednji put iz Beograda, bio u Užičkoj, posle jedne večere rekao je: "Dajte molim vas, pošaljite joj ovog voća i ostalo".

Jože Oseli, batler Brozovih od 1972. do kraja Titovog života, kaže da uvek ima potrebu da posebno naglasi ove predsednikove reči. Oseli i njegova supruga Metka, sedam i po godina bili su zaduženi za poslugu, organizovanje prijema, državničke posete u rezidenciji na Brdu kod Kranja, a po pozivu s Titom su odlazili i na Brione, povremeno u Beograd.

- Šteta što Jovanki nisu dozvolili da koji trenutak, barem, bude uz njega u poslednjim danima života - kaže naš sagovornik "maršalu odan do kraja", kako mu je pripisao jedan ljubljanski dnevnik.

SVAKOM DŽEPARAC

OBAVEZNO, posle značajnijih prijema Tito svrati do posluge, svakom tutne džeparac. Kaže, počastite porodice. Jednom sam taj džeparac odbio, a on pita: "Jože imate li vi dece?" "Nemam, odgovorio sam. Metka i ja nemamo vremena da stvorimo porodicu". A on će; "Šteta, treba da imate decu. To čovek, kad uđe u godine, shvati da je dobro da ima decu." I zaista, moram da priznam da je s Titom takav tempo bio od ranih jutarnjih sati da se za drugo nije imalo vremena.

 

KOČA

MOGU da kažem da mi je Koča Popović ostao u najlepšoj uspomeni: gospodin u svemu, odmeren, uljudan. Jedino što je voleo, voleo je da zaigra tenis. Ja sam tada brašnom iscrtavao bele linije na terenu. Kad je Koča to primetio kaže mi:

"Šteta je da brašno rasipamo".

- Da, napisali su: "Batler nije izdao maršala" – dodaje Oseli. - A mogli su i da napišu: "Jože Oseli govori istinu". I to bi bilo tačno. Kao što je tačno da su Jovanku i Tita razdvojile intrige političara i mnogih utrkivača za privilegije. Naneli su im mnogo štete. Mislim da je toliko bio pritisnut da bude odvojen od Jovanke, kako bije zaštitio i život joj, možda, sačuvao.

MANDARINE ZA BOLNICE

RANO jutro, bilo je pre šest, Metka i ja i čitav personal pijemo prvu kafu. Kad, eto Tita. Ko zna otkad je bio budan. Tada je Jovanka bila na Brdu, bili su zajedno. Kaže mi Tito: "Jože, pođite sa mnom". Spustio sam šoljicu sa kafom, a on me vodi do terase na kojoj su bile korpe sa mandarinama. "Uzmi jednu, Jovanka će svakako kad se probudi, sve to da podeli", rekao je. Jovanka je, uveravam vas, bila nesebična, slala je te mandarine u bolnice, sirotišta.

Vraćamo gospodina Oselija na poslednje Titove dane u ljubljanskoj bolnici. On te trenutke, kaže, nosi kao žive slike, gde god daje.

- Bio je kraj decembra 1979, stigao je urgentan poziv od konzilijuma da odmah pođemo u Klinički centar, gde će koji dan kasnije, Tito biti smešten. Pita me doktor možemo li na klinici da organizujemo pripremu hrane. Gledam okolo i mislim: zar i sami ne vidite da je to ovde nemoguće. Odgovorim vrlo glasno I odlučno samo jednom rečju: ne. Predložio sam: hranu ćemo da pripremamo na Brdu i dopremamo je u kliniku. Tako je i bilo. Metka i ja svakodnevno smo dovozili hranu sa Brda. Titu je bilo potrebno tih 1.500 kalorija dnevno, i trebalo je brižljivo odabrati namirnice. Ali, nije bilo problema. Ništa nam nije bilo teško, Metka i ja nismo Tita poštovali samo kao predsednika, već i kao čoveka.

Prvi susret Oselijevih sa Titom u bolesničkoj postelji. Metka je od kuće donela vazu. Još čuvamo tu vazu, čipku za stočić, kupila orhideje, koje je osobito voleo, kao i anturijum. Slika tog aranžmana upamćena je kada su Broza posetili sinovi Žarko i Mišo. Jože Oseli se seća:

- Taj pogled iz bolesničke postelje ne zaboravlja se. Nije to bio pogled čoveka koji je svestan da mu se život menja, možda i završava. Nikad, ni posle nije pokazivao očajanje. Do poslednjeg daha pokazivao je želju da živi. Na žalost, posle amputiranja noge, njegov krvni pritisak je bio koban, bubrezi su otkazali.

Poslednji obrok u klinici, poslužila je Metka. Došla je toga dana u uniformi, kao i svakog dana pre: u crnom sakou i suknji.

- Tito je pitao: "Zašto ste tako u crnom. Zar ćemo pobogu tako brzo žaliti" - priča Oseli.

– Umro je 4. maja u 15.05 minuta tačno. A pričalo se: umro je mnogo ranije, da bi se, navodno, blagovremeno pripremila sahrana. Svašta se spekulisalo... Te, u novčaniku mu našli fotografije, ove ili one...

0 kojim fotografijama se pričalo?

- Navodno da su mu u novčaniku našli fotografiju Davorjanke Paunović, njegove prve ratne sekretarice. Molim vas, to nije istina. To je mogao da posvedoči i general Luka Perišić, ađutant koji je s nama bio na Brdu, jedan odmeren, skroman čovek. Uzeo je teget-plavu, maršalsku uniformu, mi stojimo ispred, general stoji, drži uniformu na rukama kao neku relikviju. Kaže nam tiho:

idem Jože da obučem maršala. Kakva fotografija, kakva čuda? Šta sve nisam o tome čuo i pročitao, od čega se grozim.

Ovih dana verovatno ste i to pročitali, da je u državnom arhivu Slovenije čuvana kutija broj 36 bila medicinska dokumenta: "svedoči kako je umro Tito?

- Evo i ja sam vama doneo kutiju sa dokumentima, tografijama. Šta sam sveu nju mogao da strpam? I šta sam mogao sve do sada da ispričam, ali, ponavljam vam, ja tu maštu nemam. Pa, kad pročitam da je "bio ženskaroš", razgnevim se. Kako to daja posle sedam i po godina do takvih saznanja nikada došao nisam.

Šta mislite šta će Vam na ovo reći Titov lekar Aleksandar Matunović?

- Ne znam ja šta će on reći, ovo što ja govorim je istina.

Jože Oseli i njegova supruga Metka pratili su Tita i na posdednjjjem putovanju, "Plavim vozom" do Beograda. Pripremili su meni za pratioce. Oseli kaže: - Ali je malo ko od svega uzeo tek zalogaj.

Milena MARKOVIĆ

     

Web magazin KOMUNISTI    Optimizovano za rezoluciju 800x600. CP 1250.